Cudo nad cudima

Ima li lepseg dara od ljubavi?

Put Valjevo-Beograd je za mene bila  nocna mora koja se ne da odsanjati. Malo bi utihnula svakog cetvrtka vece kada bi mi malo udahnula vazduha da ponovo pocnem da  disem, I ponovo se budila svakog ponedeljka ujutru oduzimajuci taj dragoceni vazduh I sabijati moja pluca sve vise I vise. Ponedeljak je bio taj strasni dan. Dan koji deca ne vole jer pocinju svoju novu skolsku nedelju, umorni ljudi sto  odlaze na posao gde ih cekaju ponovo ista lica, ponovo iste situacije I to ni malo prijatne. Starci ne vole ponedeljak. Podseca ih da su sve blizi jos vecoj starosti, onoj koja vodi tamo negde daleko, gde ni oni sami ne znaju kuda. Samo znaju da je to zavrsetak njihove price. A to im strah satire u kosti. Strasan je taj ponedeljak. Meni, cini mi se, najstrasniji. Sedam u prvi jutarnji autobus koji vodi do grada koji nije moj. Ljudi koji nisu moji. Tamo gde su ulice jako velike I gde kola izgledaju kao brzi dzinovi. I cuvena Balkanska ulica kojom prodjem svakog tog strasnog ponedeljka I pitam se kako mogu ljudi po lepom da je pamte, da ih seti na bezbrizne studentske dane. Meni je delovala obicno I tmurno jer u njoj nije bilo mame da me drzi za ruku ili tate da mi na cosku kupi kokice. Mene je podsecala na samocu.

Ali jedno hladno, kisno jutro, jednog jesenjeg ponedeljka, u meni su procvetale najlepse latice mirisnog proleca I dusa mi ja zaigrala nekom milinom na divnoj  nebeskoj melodiji. 

Gledam knjizicu u svojoj ruci. Na koricama pise ‘Zitije Sv. Matrone Moskovske’. Boze, koliko je lepa! Zasto spava? O Boze, koliko je lepa. Put Valjevo-Beograd je postao nocna mora koja je odsanjana. Svaka stranica Matronuskinog zitija kratila je krila te nocne more. Svaka stranica je mamila osmeh na mom licu, onaj topao osmeh koji samo dete majci uputiti moze. Ja sam ga upucivala mojoj Matronuskici. Postala mi je majka. Moja nebeska majka koja me usmerava I gleda, I sapuce najtisim glasom kuda da idem. Koji mi je put najtrnovitiji, ali pak najsigurniji do spasenja. Put ljibavi.

Svi se jako plasimo ljubavi. Plasimo se ljubavi jer ne znamo da je pruzimo. Voleli bi da je osetimo I da je dozivimo, ali plasimo se da ona nece biti uzvracena. Ali ona je uvek uzvracena. Setimo se Gospoda naseg premilog, ko moze pruziti vise ljubavi nama no On sam? Zato je ljubav uvek uzvracena. Naucimo da je primimo I da je nesebicno damo. Mi smo Bozija bica I u nama je usadjeno zrno ljubavi. Zalivajmo ga da naraste. Volimo jedni druge  kako bismo zajedno hodili putem koji nas vraca u narucje Oca Nebeskog.  A kud ces lepseg ploda te ljubavi?

O ljubavi si pisali mnogi. Veliki Dostojevski, Tolstoj… Nas Mika Antic, Djura Jaksic, Desanka Maksimovic I jos mnogi drugi. Ali jedna rec koja govori vise od svih ispisanih, a to je Gospod. Ljubimo jedni druge, kao samoga sebe!  Svaki covek na ovoj zemaljskoj kugli je ikona Bozija. Onako kako se klanjamo ikoni I ljubimo je, poklonimo se svakom coveku I uputimo mu najlepsi dar ljubavi. Svi za tim tragamo, ali smo jos na raskrsnici puteva. Pomozimo jedni drugima da se sastanemo na jednom putu koji vodi u Carstvo Nebesko, da se vinemo u visine gde vlada vecita ljubav I gde samo Sunce sja. Volimo jedno druge ovde, volimo cisto I iskreno. Toplo, nekoristoljubivo. Volimo srcem. Volimo dusom. Volimo pogledom. Volimo osmehom. Volimo toplim zagljajem. Volimo recima. Volimo mislima. Volimo danju. Volimo nocu. Volimo u kuci. Volimo na ulici. Volimo u skoli, volimo na poslu. Volimo sto pada kisa. Volimo sto duva vetar. Volimo kada ptica zacvrkuta. Volimo I kad nas mrze. Volimo da bismo oprostili I da bi nam bilo oprosteno. Volimo ponedeljak.Volimo put Valjevo- Beograd jer donosi nove  avanture. Volimo I tu Balkansku ulicu ponedeljkom bilo da je kisna ili suva . Volimo jer ljubav je dar. Volimo jer ga mozemo podeliti.

Sveta Blazena Matronuskice, ti koja si izbeglica I stranac na zemlji bila, sada se u Naseljima Rajskim gde pred predstolom Bozijim predstojis, moli za duse nase! Amin

U Valjevu,  februar 2012.