Cudo nad cudima

Jednoj Nikolini...

Neretko se dešava da stojimo nad svojim sudbinama pitajuci se kako ce stvari ispasti, a pritom nadajuci se da se nebo nece survati na nas. Katkad je i to neizbezno, katkad je prevelika ambicija noz sa dve ostrice na koju se nabadamo iznova i iznova, a da mozda promenimo taktiu zivljenja ne razmatramo. Pogledam li gore u nebo, svako ima svoju zvezdu, a ako ih ne cuvamo, ako se bahatimo, ona ce polako prestajati da sija sve dok se potpuno ne ugasi i postane crna fleka koja popunjava mrak koji nas sabija.

Ustala je sa klupe, ociju punih suza, od poderanih snova, od normalnog zivota ciji su savovi pucali. Savila se pred reku i rukom dodirnula vodu koja je tekla. Da je voda imala isceliteljsku moc, ona bi sada bila izlecena, mogla bi da rodi jedan novi zivot, decko je ne bi ostavio, a svi oko nje sazaljevali. Imala je sve, sve osim jedinog sto je zaista zelela, da pruzi jednoj novoj zvezdi da zasija gore, da joj ostvari sve snove, da pruzi svu ljubav koju je svom silinom zelela da podeli sa nekim svojim. Bacila je kamen u reku nadajuci se da ce je to odgurati od svega sto je u pismu, od osuda decka koji je do juce voleo, od prevelike brige roditelja, od osecaja da nikada nece osetiti deo sebe u jednom malom telascu, krupnim nasmejanim ocima, krhkoj dusi. Rukom je obrislala suzne oci, pridigla se i odsetala od reke... Ljudi oko nje nisu delovali ni malo srecnije ni zadovoljnije, a za to su imali manje ili vise prava.

Bitke u kojima smo porazeni ne smeju naknadno da nas usmrte. Da je tako, onda bi svaki poraz vukao jos deset za sobom sve dok covecanstvo ne bi bilo zbrisano sa lica zemlje kao kakvom klimatskom nepogodom. Nismo zivotinje, osecamo, i to je nasa boljka ili sreca…  I sve dok je tako, zvezde koje se gase moramo podupirati, zalavati i sa tim dusama se ponasati kao sa decom, bilo da one pripadaju ljudima oko nas, ili zapravo, nama samima… Jer mi nikada ne znamo kada nam Godpod donosi iscelenje…

Vratila se na klupu sklupcana u svom bolu, bez nade na povratak na dane kada je zivot cinio srecnom. Brodolom u dusi, zvezda koja je prestala tinjati, magla pred ocima.

“Mozda je molitva jedino resenje”, pomislila je. Hladnoca u njenoj glavi i iznenadni mir. Tada je po prvi put otkrila Boga u sebi. Sada, kada se svakom porom svog bica trudila da ga cuje. I on je cuo nju.

-Zasto si tako usamljena? Nije ni primetila kada je “Dama u crnom” sela pored nje. Ona ista “ Dama u crnom” koja joj je ne tako davno izgledala odbojno, hladno, kao da umesto srca koje bi trebalo kucati ima santu leda. Zasto je bas ta “Dama u crnom” sada pored nje, bas u tom trenutku kada joj se cinilo da ce se i Sunce, ono tamo, gore, tako visoko, survati na nju. Da vise ni na njega nema prava. Srce joj je tuklo sve jace i jace, trudeci se da se propne do obale. Strah, sve veci strah joj je obuzimao telo i duzimao dah. Nije ni progovarala. Jedino sto je zelela da “Dama u crnom” nikada ne ode od  nje. Kao zalutali putnik, u njoj je nasla utociste. Obe su cutale. Uzivale u blazenom spokojstvu i lepim trenucima koji tek nadolaze. Uz zubor reke Jablanice koja polako spira sve i donosi jedan novi pocetak. Samo su se nasmejale blago.

Danas, kada je Sunce i dalje na svom mestu, stopljeno u plavetnilu nebeskog svoda, mamo gore, tako visoko, “Dama u crnom” nije samo vostana figura, sada je Prijatelj, koga moze bez stida da pokaze vasioni.

Sada se ponovo budim sa osmehom. Prvo cujem Amstrongovu “What a wonderful world”, onda povucem roletnu, skuvam neskvik, izadjem na terasu i posmatram… ni tuzna ni srecna, gledam taj mali svet oko sebe i pitam se koliko je cega tu… Koliko je kasika mene, suncanih sati, hlada u julu, osmeha ulozeno, a koliko vraceno. I na to se iskezim i udjem u stan, i jasno mi je da je danas jos jedan dan koji me podseca da slavim zivot.

I premda se ne budim u pesku Azurne obale, sirena sam jednog malog provincijskog mesta, jednog velikog zivota, ne jer je moj, vec zbog velikih ljudi u njemu… Nekada mi se cini da je to malo, da mi nije dovoljno, a onda me osmeh komsinice nedeljom ujutru, rascvetale saksije na mom prozoru, prvo uspelo jelo, i prvi prolecni dani potsete da je nekom malo, nekom pak previse… a meni, meni je to dovoljno.