Tebi, radosti moja!
Ko me to gleda ocima najlepsih boja? A moje oci u nadi zive da ce Te sresti, a njihovih pozuda je mnogo. Bez Tvojih ociju, pustos.
Ko me to grli rukama od svile? A moje bice je krhko u ovome svetu. Kao zalutali putnik, u tim rukama nadjoh utociste, gde ostati zelim na putu ka Tebi.
Ko mi to sapuce reci k’o pesme plavetnih visina? Budno prate melodiju svakog uzdaha mog I znam da nisam sama u noci.
Ko me to miluje prstima toplim? Obasjava me zracima bez kraja koji uplovise u osecaje moje.
Ko me to cuva na brodu sto krstari mislima mojim? A onda nastupi smirenje, dozivljaj krasote I topline, na granici jave I sna.
Ko mi to zurno ide u sretanje? Ceznja za susretom sa Tobom u hladnim nocima zimskim iznemogle studom, krepi I udahnjuje zivotom.
Ko mi se to smesi sirinom neba? Osmeh Tvoj umilno miluje cula koja se bude.
Ko me to prati dok plovim na reci studenoj I burnoj? I pred oluju strasnu koja preti, palubu moju prekri blistavi veo I dusa se umiri.
Pocinje zivot novi drzeci Tebe za ruku. Povedi me putem Bozanskog smiraja I dozvoli da Ti vostanicu palim sto vecito plamti.