Cudo nad cudima

Ko me to gleda ocima najlepsih boja? A moje oci u nadi zive da ce Te sresti, a njihovih pozuda je mnogo. Bez Tvojih ociju, pustos.

Ko me to grli rukama od svile? A moje bice je krhko u ovome svetu. Kao zalutali putnik, u tim rukama nadjoh utociste, gde ostati zelim na putu ka Tebi.

Ko mi to sapuce reci k’o pesme plavetnih visina? Budno prate melodiju svakog uzdaha mog I znam da nisam sama u noci.

Ko me to miluje prstima toplim? Obasjava me zracima bez kraja koji uplovise u osecaje moje.

Ko me to cuva na brodu sto krstari mislima mojim? A onda nastupi smirenje, dozivljaj krasote I topline, na granici jave I sna.

Ko mi to zurno ide u sretanje? Ceznja za susretom sa Tobom u hladnim nocima zimskim iznemogle studom, krepi I udahnjuje zivotom.

Ko mi se to smesi sirinom neba? Osmeh Tvoj umilno miluje cula koja se bude.

Ko me to prati dok plovim na reci studenoj I burnoj? I pred oluju strasnu koja preti, palubu moju prekri blistavi veo I dusa se umiri.

Pocinje zivot novi drzeci Tebe za ruku. Povedi me putem Bozanskog smiraja I dozvoli da Ti vostanicu palim sto vecito plamti.

Neretko se dešava da stojimo nad svojim sudbinama pitajuci se kako ce stvari ispasti, a pritom nadajuci se da se nebo nece survati na nas. Katkad je i to neizbezno, katkad je prevelika ambicija noz sa dve ostrice na koju se nabadamo iznova i iznova, a da mozda promenimo taktiu zivljenja ne razmatramo. Pogledam li gore u nebo, svako ima svoju zvezdu, a ako ih ne cuvamo, ako se bahatimo, ona ce polako prestajati da sija sve dok se potpuno ne ugasi i postane crna fleka koja popunjava mrak koji nas sabija.

Ustala je sa klupe, ociju punih suza, od poderanih snova, od normalnog zivota ciji su savovi pucali. Savila se pred reku i rukom dodirnula vodu koja je tekla. Da je voda imala isceliteljsku moc, ona bi sada bila izlecena, mogla bi da rodi jedan novi zivot, decko je ne bi ostavio, a svi oko nje sazaljevali. Imala je sve, sve osim jedinog sto je zaista zelela, da pruzi jednoj novoj zvezdi da zasija gore, da joj ostvari sve snove, da pruzi svu ljubav koju je svom silinom zelela da podeli sa nekim svojim. Bacila je kamen u reku nadajuci se da ce je to odgurati od svega sto je u pismu, od osuda decka koji je do juce voleo, od prevelike brige roditelja, od osecaja da nikada nece osetiti deo sebe u jednom malom telascu, krupnim nasmejanim ocima, krhkoj dusi. Rukom je obrislala suzne oci, pridigla se i odsetala od reke... Ljudi oko nje nisu delovali ni malo srecnije ni zadovoljnije, a za to su imali manje ili vise prava.

Bitke u kojima smo porazeni ne smeju naknadno da nas usmrte. Da je tako, onda bi svaki poraz vukao jos deset za sobom sve dok covecanstvo ne bi bilo zbrisano sa lica zemlje kao kakvom klimatskom nepogodom. Nismo zivotinje, osecamo, i to je nasa boljka ili sreca…  I sve dok je tako, zvezde koje se gase moramo podupirati, zalavati i sa tim dusama se ponasati kao sa decom, bilo da one pripadaju ljudima oko nas, ili zapravo, nama samima… Jer mi nikada ne znamo kada nam Godpod donosi iscelenje…

Vratila se na klupu sklupcana u svom bolu, bez nade na povratak na dane kada je zivot cinio srecnom. Brodolom u dusi, zvezda koja je prestala tinjati, magla pred ocima.

“Mozda je molitva jedino resenje”, pomislila je. Hladnoca u njenoj glavi i iznenadni mir. Tada je po prvi put otkrila Boga u sebi. Sada, kada se svakom porom svog bica trudila da ga cuje. I on je cuo nju.

-Zasto si tako usamljena? Nije ni primetila kada je “Dama u crnom” sela pored nje. Ona ista “ Dama u crnom” koja joj je ne tako davno izgledala odbojno, hladno, kao da umesto srca koje bi trebalo kucati ima santu leda. Zasto je bas ta “Dama u crnom” sada pored nje, bas u tom trenutku kada joj se cinilo da ce se i Sunce, ono tamo, gore, tako visoko, survati na nju. Da vise ni na njega nema prava. Srce joj je tuklo sve jace i jace, trudeci se da se propne do obale. Strah, sve veci strah joj je obuzimao telo i duzimao dah. Nije ni progovarala. Jedino sto je zelela da “Dama u crnom” nikada ne ode od  nje. Kao zalutali putnik, u njoj je nasla utociste. Obe su cutale. Uzivale u blazenom spokojstvu i lepim trenucima koji tek nadolaze. Uz zubor reke Jablanice koja polako spira sve i donosi jedan novi pocetak. Samo su se nasmejale blago.

Danas, kada je Sunce i dalje na svom mestu, stopljeno u plavetnilu nebeskog svoda, mamo gore, tako visoko, “Dama u crnom” nije samo vostana figura, sada je Prijatelj, koga moze bez stida da pokaze vasioni.

Sada se ponovo budim sa osmehom. Prvo cujem Amstrongovu “What a wonderful world”, onda povucem roletnu, skuvam neskvik, izadjem na terasu i posmatram… ni tuzna ni srecna, gledam taj mali svet oko sebe i pitam se koliko je cega tu… Koliko je kasika mene, suncanih sati, hlada u julu, osmeha ulozeno, a koliko vraceno. I na to se iskezim i udjem u stan, i jasno mi je da je danas jos jedan dan koji me podseca da slavim zivot.

I premda se ne budim u pesku Azurne obale, sirena sam jednog malog provincijskog mesta, jednog velikog zivota, ne jer je moj, vec zbog velikih ljudi u njemu… Nekada mi se cini da je to malo, da mi nije dovoljno, a onda me osmeh komsinice nedeljom ujutru, rascvetale saksije na mom prozoru, prvo uspelo jelo, i prvi prolecni dani potsete da je nekom malo, nekom pak previse… a meni, meni je to dovoljno.

Put Valjevo-Beograd je za mene bila  nocna mora koja se ne da odsanjati. Malo bi utihnula svakog cetvrtka vece kada bi mi malo udahnula vazduha da ponovo pocnem da  disem, I ponovo se budila svakog ponedeljka ujutru oduzimajuci taj dragoceni vazduh I sabijati moja pluca sve vise I vise. Ponedeljak je bio taj strasni dan. Dan koji deca ne vole jer pocinju svoju novu skolsku nedelju, umorni ljudi sto  odlaze na posao gde ih cekaju ponovo ista lica, ponovo iste situacije I to ni malo prijatne. Starci ne vole ponedeljak. Podseca ih da su sve blizi jos vecoj starosti, onoj koja vodi tamo negde daleko, gde ni oni sami ne znaju kuda. Samo znaju da je to zavrsetak njihove price. A to im strah satire u kosti. Strasan je taj ponedeljak. Meni, cini mi se, najstrasniji. Sedam u prvi jutarnji autobus koji vodi do grada koji nije moj. Ljudi koji nisu moji. Tamo gde su ulice jako velike I gde kola izgledaju kao brzi dzinovi. I cuvena Balkanska ulica kojom prodjem svakog tog strasnog ponedeljka I pitam se kako mogu ljudi po lepom da je pamte, da ih seti na bezbrizne studentske dane. Meni je delovala obicno I tmurno jer u njoj nije bilo mame da me drzi za ruku ili tate da mi na cosku kupi kokice. Mene je podsecala na samocu.

Ali jedno hladno, kisno jutro, jednog jesenjeg ponedeljka, u meni su procvetale najlepse latice mirisnog proleca I dusa mi ja zaigrala nekom milinom na divnoj  nebeskoj melodiji. 

Gledam knjizicu u svojoj ruci. Na koricama pise ‘Zitije Sv. Matrone Moskovske’. Boze, koliko je lepa! Zasto spava? O Boze, koliko je lepa. Put Valjevo-Beograd je postao nocna mora koja je odsanjana. Svaka stranica Matronuskinog zitija kratila je krila te nocne more. Svaka stranica je mamila osmeh na mom licu, onaj topao osmeh koji samo dete majci uputiti moze. Ja sam ga upucivala mojoj Matronuskici. Postala mi je majka. Moja nebeska majka koja me usmerava I gleda, I sapuce najtisim glasom kuda da idem. Koji mi je put najtrnovitiji, ali pak najsigurniji do spasenja. Put ljibavi.

Svi se jako plasimo ljubavi. Plasimo se ljubavi jer ne znamo da je pruzimo. Voleli bi da je osetimo I da je dozivimo, ali plasimo se da ona nece biti uzvracena. Ali ona je uvek uzvracena. Setimo se Gospoda naseg premilog, ko moze pruziti vise ljubavi nama no On sam? Zato je ljubav uvek uzvracena. Naucimo da je primimo I da je nesebicno damo. Mi smo Bozija bica I u nama je usadjeno zrno ljubavi. Zalivajmo ga da naraste. Volimo jedni druge  kako bismo zajedno hodili putem koji nas vraca u narucje Oca Nebeskog.  A kud ces lepseg ploda te ljubavi?

O ljubavi si pisali mnogi. Veliki Dostojevski, Tolstoj… Nas Mika Antic, Djura Jaksic, Desanka Maksimovic I jos mnogi drugi. Ali jedna rec koja govori vise od svih ispisanih, a to je Gospod. Ljubimo jedni druge, kao samoga sebe!  Svaki covek na ovoj zemaljskoj kugli je ikona Bozija. Onako kako se klanjamo ikoni I ljubimo je, poklonimo se svakom coveku I uputimo mu najlepsi dar ljubavi. Svi za tim tragamo, ali smo jos na raskrsnici puteva. Pomozimo jedni drugima da se sastanemo na jednom putu koji vodi u Carstvo Nebesko, da se vinemo u visine gde vlada vecita ljubav I gde samo Sunce sja. Volimo jedno druge ovde, volimo cisto I iskreno. Toplo, nekoristoljubivo. Volimo srcem. Volimo dusom. Volimo pogledom. Volimo osmehom. Volimo toplim zagljajem. Volimo recima. Volimo mislima. Volimo danju. Volimo nocu. Volimo u kuci. Volimo na ulici. Volimo u skoli, volimo na poslu. Volimo sto pada kisa. Volimo sto duva vetar. Volimo kada ptica zacvrkuta. Volimo I kad nas mrze. Volimo da bismo oprostili I da bi nam bilo oprosteno. Volimo ponedeljak.Volimo put Valjevo- Beograd jer donosi nove  avanture. Volimo I tu Balkansku ulicu ponedeljkom bilo da je kisna ili suva . Volimo jer ljubav je dar. Volimo jer ga mozemo podeliti.

Sveta Blazena Matronuskice, ti koja si izbeglica I stranac na zemlji bila, sada se u Naseljima Rajskim gde pred predstolom Bozijim predstojis, moli za duse nase! Amin

U Valjevu,  februar 2012.